Lepota lica i kvalitet života

Pojednostavljena definicija zdravlja podrazumeva normalno funkcionisanje svih organa ljudskog organizma kao i svest o tome. Ovakav harmoničan odnos objektivnog stanja zdravlja i pozitivnog osećanja zdravlja, integralni je deo života ljudskog bića i toliko je savršen da se o njemu ne razmišlja. Ogromna većina ljudi, zdravlje dobija svojim rođenjem. U detinjstvu, o zdravlju se brinu roditelji, a deca imaju bahat odnos, ponašajući se kao da ga imaju na pretek. Podsetimo se samo na dečji otpor utopljavanju po hladnom vremenu ili upornosti da ostanu dugo u hladnom moru uprkos cvokotanju zubima i naježenoj koži. Odrastanjem, počinjemo da negujemo zdravlje, u početku po automatizmu koristeći iskustva roditelja i uticaj sredine, a kasnije svojom voljom. Često se, u ovom kontekstu, pominje kvalitet života misleći, pri tome, na komfor. Život je, na primer, kvalitetniji u većem stanu, bržem automobilu ili modernijoj garderobi. Međutim, prvi preduslov za kvalitetan život jeste zdravlje u punoj svojoj definiciji.

Kako lepota utiče na zdravlje? Saznanje o lepoti dobijamo, socijalizacijom i poređenjem sa okolinom. Nesvesni neumoljivog uticaja sredine, uče nas da zapažamo šta je "normalno" te da, poređenjem svog lika u ogledalu sa većinom "normalnih" drugih likova, stvaramo sliku o svojoj lepoti. Saznanjem da spoljašnji izgled odstupa od "normalnog", da ga sredina definiše kao ružan, proizvodi mehanizam unutrašnje borbe s ciljem da se izbegne izolacija. Osobe koje nemaju dovoljno snage, povlače se u sebe, nesvesno narušavajući svoje zdravlje. Nezadovoljstvo izgledom, projektuju na rad svojih organa tako da osećaju funkcionalne smetnje, prvenstveno u blizini delova tela za koje smatraju da imaju nedostatke. Traži se pomoć od lekara sa nejasnim tegobama koje odstupaju od dijagnotičkih klišeja što dovodi do obostranog nerazumevanja i osećaja bespomoćnosti. Na ovaj način, drugi deo definicije zdravlja koji se odnosi na svest o normalnom funkcionisanju organa, ozbiljno je narušen. Ovakvim osobama, ni najveće materijalno bogatstvo ne može obezbediti kvalitetan život.

Budući da je lice najvažniji deo tela kada se govori o lepoti i da je, sticajem okolnosti, hirurgija lica deo moje profesije, izneću svoja iskustva o mogućnosti uticaja hirurga na lepotu lica i stvaranja uslova za poboljšanjem kvaliteta života.

Šta se smatra lepim licem? Potrebno je, prvo, napraviti razliku između lepog i ružnog. Svest o normalnom ili uobičajenom licu, nameće sredina. Tako da, sve što odstupa od onog što sredina smatra "normalnim" naziva se ružnim. Lepo lice je lice sa "normalnim" ili uobičajenim karakteristikama, odnosno to je ono lice koje ne privlači pažnju i za kojim se ne okrećete na ulici. U svakodnevnoj komunikaciji međutim, pod lepim licem, smatra se "normalno" lice koje privlači pažnju i koje viđamo na naslovnim stranama kao model lepote, dodao bih ekstremne lepote. Moji pacijenti ne pate od nedostatka ekstremne lepote, oni dolaze zbog svesti o odstupanju od "normalnog" lica ili osećaja ružnoće.

Izgled "Normalnog" ili lepog lica zavisi od podneblja, odnosno ima rasne karakteristike. Tako, lepo afričko lice podrazumeva isturenost obe vilice i prominentne usne. Normalno lice u Dalekom istoku, pored zakošenih očiju, karakteriše isturenost donje vilice i uvučena sredina lica, što se najbolje zapaža gledajući profil takve osobe. Za našu sredinu, lepo lice je ono koje srećemo svakodnevno, ne razmišljajući o tome šta utiče na formiranje naše slike o njemu. Običan čovek, najčešće pojednostavljuje stvari, misleći, uopšteno, na "lepe crte" lica, lepe oči, bujnu kosu i sl. Izraz lepo lice, kao i njegova suprotnost ružno lice, primenjuju se za odraslu osobu. Izuzetno retko možemo čuti da se za neko dete kaže da ima ružno lice ili pak za staru osobu, da ima lepo lice.

Šta, u stvari, posmatra stručnjak u proceni lepog lica? U detinjstvu, oblik glave i odnos ušiju prema lobanji. Klempave uši, znatno doprinose utisku odstupanja od "normalnog". Kod odraslih, "lepe crte" lica, rezultat su harmoničnog rasporeda kostiju lica i vilica i međusobnog odnosa mekih tkiva, prvenstveno usana, i vilica odnosno zuba. Poređenjem međusobnih odnosa visine čela, dužine nosa i donje trećine lica, uočava se deo lica koji odstupa od normalnog. Oblik zuba i njihov međusobni odnos, itekako, utiču na lepotu lica. U poodmaklim godinama, kvalitet kože i njena opuštenost, prisustvo bora i podvoljka kao i nedostatk zuba i poremećen odnos vilica, stvaraju sliku staračkog lica. Ovakvo, staračko, lice jeste "normalno" lice za duboku starost. Međutim, neke od karakteristika staračkog lica, mogu biti prisutne znanto ranije što doprinosi izgledu ružnog lica.

Na koji način hirurgija može da utiče na lepotu lica? Odgovor je uočavanjem karakteristika koje odstupaju od "normalnih" i njihovim korigovanjem. Maksilofacijalna hirurgija sadrži postupke koji se preduzimaju u cilju pretvaranja ružnog lica u lepo lice kroz tri discipline korektivne hirurgije: ortognatska hirurgija kojom se ispravljaju deformacije kostiju lica i vilica, implantologija i preprotetska hirurgija koje stvaraju uslove za izradu veštačkih zuba koji liče na prirodne kao i estetska hirurgija lica kojom se "usporava" starenje.

Prof. dr Zoran Stajčić